Pojava fotografije kao nove slike stvarnosti obeležila je epohalnu promenu vizuelne paradigme. Fotografija kao „nova slika“ redefinisala je ideju istine u beleženju stvarnosti. Kao bezinteresni nadlični mehanizam zasnovan na zakonima optike i hemijskih procesa, fotografska slika je potpuno preobrazila način na koji su stvarane slike, ali i čitavu kulturu viđenja. Može se reći da je današnje doba, koje mnogi smatraju „erom vizuelnih medija“, započeto 19. avgusta 1839. na sastanku Akademije nauka Francuske svečanom, javnom inauguracijom novog izuma Luja Dagera (Louis Daguerre)-fotografije.
Od davnina ljudi su želeli da zabeleze svoj lik kako bi njihovo delo moglo da nadživi njih same, Prave slikare koji bi izrađivali portrete mogli su priuštiti samo najbogatiji, a fotografije i oni nešto siromašniji. Upravo zato su ljudi ozbiljno shvatali taj veličanstveni trenutak koji možda više nikada neće moći priuštiti. Danas, kada svako od nas dnevno napravi na desetine fotografija i selfija teško je shvatiti koliko je intimno značenje svaka fotografija nekad imala za fotografisane. Danas, svako sećanje u strahu od zaborava hiperprodukujemo kroz fotografsku dokumentaciju i potom ‚‚šerujemo’’ (delimo) na društvene mreže ili ‚‚storidžujemo’’ (čuvamo) na nekom od sajtova specijalizovanih za čuvanje ličnih podataka. Strah od zaborava je postao najaktuelniji strah savremenog doba. Društvene mreže nas svakodnevno podsećaju na sadržaj koji smo delili u određenom vremenskom momentu (tog dana, pre tačno godinu, dve ili više dana).
Postavlja se pitanje šta će se desiti sa memorijom u budućnosti i da li ćemo biti u mogućnosti da lični dokumentovani sadržaj pregledamo, pretražimo i kroz takav proces aktuelizujemo pamćenje? Da li smo efikasnije pamtili kada smo na raspolaganju imali manji broj dokumentovanih trenutaka i kada smo pažljivo i strpljivo birali jedinstvene trenutke koje ćemo zabeležiti? Internet, s jedne strane, ne prepušta zaboravu ništa što je jednom pohranio, dok s druge strane hiperprodukcija pohranjenih fotografija dovodi do činjenice da svaki događaj odmah bude zamenjen nekim sledećim. To su pitanja koja su pokrenuta i na mnogim izložbama, naučnim skupovima, promatrana su od strane mnogih stručnjaka... Koncept naše izložbe delom je inspirisan 55. Oktobarskim salonom, koji je nosio naziv Stvari koje nestaju. Izložba je bila inspirisana fenomenom društvenih mreža na internetu, hiperprodukcijom, ali i nestajanjem poruka. Bavila se pitanjima istorijske amnezije, opsednutošću sadašnjim trenutkom i formom ličnog izražavanja koja čini nejasnim granice subjektivnosti.